Dete se rodilo. Valja ga ljuljati, valja ga odgajiti u dobrog, čestitog, radosnog, zdravog čoveka, prepunog LJUBAVI prema roditeljima, braći, sestrama, baki, deki, porodici, prema radu, redu, hrani kao izvoru života, prema školi, knjizi, životu u celosti. Ovo su bile i ostale iskrene želje svakog roditelja još dok je dete u utrobi majčinoj i one se nisu menjale kroz vekove.
Nema roditelja koji bi poželeo lenjo, pohlepno, agresivno, neposlušno dete, dete koje odbija hranu, dete koje vas muči noću i danju, koje je zavisno od ekrana, koje odbija najjednostavniji rad, poput sakupljanja igračaka, dete koje vas ucenjuje da bi uradilo bilo šta korisno, dete koje vam pokida živce svako jutro dok ga molite da se brzo obuče, umije, očešlja i nešto pojede kako biste na vreme stigli u vrtić i na posao, dete koje vam ne daje minut slobodnog vremena da u miru popijete kafu ili obavite važan telefonski razgovor, koje ne prihvata mlađeg brata ili sestru, i tako redom. Niko ne želi takvo dete, ali takva deca su naša stvarnost. Roditeljski snovi, uprkos velikom trudu, danas se teško ostvaruju, što donosi  patnju i detetu i roditelju.

Tradicionalni roditelj je sa lakoćom odgajao dete

Moramo priznati da je tradicionalna porodica nekako lakše, bar delimično, ostvarivala svoj roditeljski san. Zašto? Sve je bilo relativno lako, jer je tradicionalna porodica postavljala jasna pravila pred dete, i to od najranijih dana. Znalo se šta dete sme, šta ne sme. To što nije smelo jedno dete, nije smelo nijedno iz bilo koje druge porodice. U tradicionalnim porodicama se znalo  „ko kosi, a ko vodu nosi“. Na vrhu porodične piramide bio je otac, ispod njega majka, i tako redom. Dete je moralo da poštuje pravila i autoritet roditelja. Milom ili silom, svejedno.
 Ukoliko bi pravilo bilo prekršeno, dete je čekala ta strašna BATINA, taj prut ili tatin kaiš, čekala je grdnja, verbalna pretnja. Rečju, sve je funkcionisalo na strahu od batine, a gde je straha u izobilju, Ljubavi nema premnogo. Bilo je i rada i reda, ali sve je funkcionisalo zahvaljujući realnoj, spoljašnjoj prinudi.
Bilo kako bilo, tek priznati se mora da u tradicionalnoj porodici nasilja nije bilo u ovoj meri u kojem ga ima danas, u savremenoj porodici i van nje. Danas je početak i kraj svake naše priče vezan za NASILJE u porodici, u vrtiću, školi, uprkos činjenici da je razvijeni svet i zakonom zabranio upotrebu batine i bilo koji oblik verbalnog nasilja u vaspitanju deteta. I pored najbolje namere, stvari su krenule neželjenim tokom, a savremeni roditelj je sve dalje od svog sna, od svojih lepih želja, od Ljubavi. A deca? Samo njihova dušica zna kako im je.

Šta se dogodilo u prvoj polovini XX veka?

Razvijeni svet je u drugoj polovini XX veka stigao na cilj. Završen je rast materijalnog. Ušli smo u eru čiste tehnologije, materijalnog izobilja, doba kada je sve „na dugme“ a rad nije više muka čovekova, kada i žena i muškarac mogu da obavljaju iste poslove. Ukratko: stvoreni su uslovi za rast Ljubavi, Dobrote i Radosti. Ako je tako, a jeste, čemu onda batina? Vekovima je batina DRESIRALA čoveka zaboravljajući da se Ljubav, Dobrota i Radost ne mogu dresirati, na sreću.
Došlo je vreme za rast LJUBAVI u porodici, u društvu. Nažalost, uprkos tome što je batina zakonom zabranjena ili samo što nije došao dan kada će biti zabranjena, što ne postoji više realni strah od nje, što je autoritarna piramida urušena, što su nam puna usta prava deteta, prava žene, prava čoveka, Ljubavi u savremenoj porodici sve je manje, a problema sve više. Muče se deca, muče roditelji i svi se pitaju: „Gde je greška?” Koji su UZROCI muka roditelja, dece i celog društva?

Uzroci su pet "plišanih" autoritarnih vaspitnih modela
Zašto kažem „autoritarno“, a savremenom roditelju je „objašnjeno“ da je autoritarnost samo upotreba batine i verbalne prinude. Nažalost, sve što roditelj upotrebljava spolja da bi naterao svoje dete na rad i poslušnost predstavlja autoritarnost, DRESURU. Koja je razlika ukoliko stavite „MIRKA“ pored tanjira kako bi dete slistilo sve što ste vi odredili, ili ako mu uključite crtać dok jede, ili mu kažete da će dobiti čokoladu ako sve brzo pojede. Suštinske razlike nema. Sa „mirkom” jede iz straha, a uz obećanu igračku ili čokoladu iz interesa. Realna ili „plišana“ prinuda, sve je to autoritarno, spoljašnje. I jedan i drugi obavljeni rad je bez Ljubavi, bez svesnosti. A rekosmo da je treći milenijum milenijum Ljubavi, duhovnosti. Kako ćemo ostvariti ovaj veliki cilj ako smo na putu do Ljubavi postavili pet plišanih prepreka?
 
"Plišani" vaspitni modeli
 „PLIŠANE” ću pobrojati, vi ćete ih zapamtiti i doneti odluku da li ćete ih odbaciti i krenuti put ostvarenja vašeg  roditeljskog sna, ili ćete ih čuvati i primenjivati tvrdeći da je to jedino ispravno, jer ih ceo svet koristi u vaspitanju.
 Moje kolumne biće namenjene upravo onima koji se budu opredelili za STVARALAČKO VASPITANJE. Davaću im savete, iznositi svoja iskustva u radu sa mladim porodicama. Vi ćete vredno čitati moju knjigu „PORODIČNI BUKVAR”, a odgovore na sve vaše dileme u primeni znanja stvaralačkog vaspitanja davaću vam i člancima, u vašem časopisu „BABY PLANETA”. Videćete zašto je vredno primeniti vaspitanje BEZ KAZNE I NAGRADE.
Realna kazna će vam uskoro i zakonom biti zabranjena. Umesto nje, razvijeni svet nam nudi:
NAGRAĐIVANJE deteta za svaki korak. Ako između deteta i rada, a rad je sve, neprestano umećete nagrađivanje, dobićete pohlepno dete koje sve radi iz interesa. A gde je interes, tu nema Ljubavi, pa vi odlučite.
BLAGA PRINUDA je kazna modernog tipa. Detetu samo možete oduzeti ono čime ste mislili da ga nagradite i tako ga kazniti. Ako vam ovo “uzimala-davala” postane vaspitni stil, uskoro ćete imati agresivno dete. Vi to ne želite, sigurna sam.
PREZAŠTIĆIVANJE je autoritarni model vaspitanja sa onim čuvenim: „Neka sine, mama će”... ili “još je mali, naučiće kako da se ponaša kada poraste, uostalom, svi tako rade”. Na putu ste da napravite parazita koji će vam zagorčavati život jer će izrasti u nesvesno i nevaspitano dete. Koji još roditelj o tome sanja?
VERBALIZAM je najnemoralniji vaspitni oblik jer neprestano meljete kao žrvanj ubeđujući dete kako nije lepo da je lenjo, pohlepno, nevaspitano, agresivno... a ne odustajete od navedenih vaspitnih modela. Jednog dana dete će vam hladno reći: „Prestani da me gušiš!” To će biti početak kraja vaše neuspele vaspitne odiseje.
ZLOUPOTREBA IMITATORSKOG OBLIKA UČENJA putem negativnih sadržaja koji klize sa svih ekrana danas je najjača. Ukoliko ste bili uporni u primeni prethodna četiri vaspitna modela, budite sigurna da će vaše dete magično privlačiti najgori virtuelni sadržaji. Najnegativniji sadržaji privlačiće vaše agresivno, lenjo, pohlepno dete, jer u duhovnom rastu slično privlači slično.
Hrabro odbacite četiri autoritarna vaspitna modela, kontrolišite ekran. Predlažem, prijateljski, da sve do treće godine u životu deteta bude mnogo slikovnica, mnogo priča i razgovora, a malo ekrana. Na putu ste da sutra imate dobrog đaka i dobrog čoveka. Sigurna sam da vi to želite i zato krenite u vaspitanje bez kazne i nagrade.

Da li je upraksi to moguće, pitate se
Naravno da je vaspitanje bez kazne i nagrade moguće i poželjno, jer je to vaspitanje za novi milenijum. Danas ću vam kratko pomoći oko ishrane deteta, jer na ovom ispitu padate u devedeset posto slučajeva.
Nekada su mame hranile uz pomoć „mirka”, danas od rituala hranjenja prave cirkus. Stavljaju decu pred ekran, te deca u stvari, i ne znaju da jedu. Pred decu stavljaju bezbroj igračaka kojima se ona zabavljaju, sa ciljem da i ne primete da jedu, ili da se gade. Jeftino prodaju svoj mali želudac za jednu čokoladicu ili plastičnu igračkicu.
A onda jednog dana uslovljavano dete vam kaže: „Ako misliš da pojedem ovo, stavi mi laptop na sto i pusti moje omiljene crtaće, ili juri za mnom po bašti, valjda ćeš me stići.” Dečijoj mašti kraja nema, a vašoj snazi ima. Postali ste zatočenik onog trenutka kada ste izgovorili to čuveno „ako pojedeš, dobićeš čokoladicu”.

A sve je tako jednostavno
Dragi roditelji, vi znate, a pravite se da ne znate, da se svako dete rađa sa urođenom potrebom za hranom. Hrana je izvor života i ako tom izvoru priđete dresurom, tada je zlo i naopako. Ne bojte se. Vaše dete tačno zna šta mu treba, koliko i kada. Pre glavnih obroka ne kljukajte ga čokoladicama, sokićima, grisinama, čipsom. Ako niste na vreme spremili obrok, a dete vrišti jer mu želudac „vrišti“, ponudite voćku, presno povrće i videćete kako će vaš mališan veselo prići stolu kada na njemu zamiriše supica. Za stolom ga ne zabavljajte, budite raspoloženi, bez straha da neko može umreti u izobilju hrane. Kada počne da pljuje, da se igra hranom, mirno sklonite tanjir, raspoloženi ga pustite od stola, a isti obrok mu ponudite kada bude tražilo da jede, a ne da se igra. Jako je važno da mu date kašiku kad se maši za nju,  da ga ne prezaštićujute od rada.
Sve je tako lako, a mladi roditelji su od ishrane deteta napravili istinski cirkus. Cirkus je možda zabavan, ali ono što ćete platiti na ćupriji, za koju godinu, nije nimalo zabavno.

Stručni saradnik:
Milica Novković
autor "Porodičnog bukvara"